Taiko Virtual 3D

Таико (太鼓) су широк спектар јапанских удараљки. На јапанском, термин се односи на било коју врсту бубња, али изван Јапана, користи се посебно за означавање било ког од различитих јапанских бубњева званих вадаико (和太鼓, „јапански бубњеви“) и на облик ансамбла таико бубњева конкретније назван куми-даико (組太鼓, „скуп бубњева“). Процес израде таико-а варира између произвођача, а припрема и тела и коже бубња може трајати неколико година у зависности од методе.

Таико има митолошко порекло у јапанском фолклору, али историјски записи сугеришу да је таико у Јапан уведен кроз корејски и кинески културни утицај још у 6. веку нове ере. Неки таико су слични инструментима који потичу из Индије. Археолошки докази такође подржавају гледиште да је таико био присутан у Јапану током 6. века у периоду Кофун. Њихова функција је варирала кроз историју, у распону од комуникације, војне акције, позоришне пратње и верских церемонија до фестивалских и концертних представа. У модерно доба, таико је такође играо централну улогу у друштвеним покретима за мањине унутар и изван Јапана.

Куми-даико изведба, коју карактерише ансамбл који свира на различитим бубњевима, развијена је 1951. кроз рад Даихачија Огучија и наставила се са групама као што је Кодо. Други стилови извођења, као што је хацхијо-даико, такође су се појавили из специфичних заједница у Јапану. Куми-даико групе за извођење су активне не само у Јапану, већ иу Сједињеним Државама, Аустралији, Канади, Европи, Тајвану и Бразилу. Таико перформанс се састоји од многих компоненти у техничком ритму, форми, држању штапа, одећи и посебним инструментима. Ансамбли обично користе различите врсте нагадо-даикоа у облику бурета, као и мање шиме-даико. Многе групе прате бубњеве вокалом, гудачима и дрвеним дувачким инструментима.